Najveći finansijski skandali počinju sa skrivenim namerama i maskirnim radnjama. Ni po čemu ne možete videti kriminal.

Sve deluje stabilno: sve napreduje, izveštaji izgledaju uredno, projekti se šire, a organizacija dobija potvrdu od svih da radi „kako treba“. Upravo u toj fazi nastaje ono najopasnije: svi su puni samopouzdanja, svi su opušteni, kontrola su ritual, niko ništa ne sluti.

Kad god se neki skandal demaskira kao refren se javlja: kontrole nisu signalizovale problem pa je reakcija izostala.

Zašto se to dešava?

Prvo, jer sistemi kontrole često proveravaju dokaz, a ne stvarnost. Dokument može biti savršen, potpisan i arhiviran, a da iza njega nema stvarne ekonomske supstance. U praksi, organizacije se naviknu na „formu“ i ako su forme u redu – sve u redu.

Drugo, jer uspeh deluje kao analgetik. U fazi kad sve ide odlično, ispitivanja se doživljavaju kao smetnja. Ljudi koji insistiraju na temama ispitivanja dobijaju etiketu „kočničara“. Kontrola tada formalno postoji, ali prestaje da bude efektivna. Ona ne nestaje — ona se pripitomljava. Pripitomljavanje kontrola je njihovo uspavljivanje.

Treće, jer se rizik sagledava po delovima, a retko u celini. Organizacija je uglavnom parohijalizovana. Svaka funkcija prati svoj deo: finansije brojke, pravnici ugovore, nabavka postupke, operativa rokove. Zloupotrebe i veliki gubici nastaju baš na spojevima: kada se ono što je potpisano u ugovoru pretvori u stvarnu finansijsku obavezu, kada navijena procena uđe u bilans kao zvanična vrednost, kada rok počne da opravdava prečice, kada poslovna odluka postane poluga političkog pritiska.

Četvrto, jer organizacije pre upravljaju reputacijom umesto rizikom. Kada se pojavi prva pukotina, instinkt nije da se problem preseče, nego da se „ne talasa“. Informacije se filtriraju, loše vesti kasne, izveštaji postaju optimističniji. To je trenutak kada se mali problem pretvara u sistemski, a ni jedan problem nije veliki a da pre toga nije bio mali. Propuštanje da se reši problem kad je mali je otvaranje vrata za veliki.

I konačno — najveće zloupotrebe počinju sa osmišljenim prikrivanjem nikako sa kršenjem zakona i internog reda. Počinju tiho i sa namerom da se na površini ništa ne menja i da sve ima “normalni” izgled. Ako i ima nekog znaka, organizacija ne preduzima ništa jer se procenjuje da nije trenutak, odlučuje se da se sačeka sledeći izveštaj ili se veruje da će se situacija „ispeglati“.

Ali, problem koji se ne reši samo se širi, a počinioci stalno nastoje da se ne na površini ništa ne vidi i da se ne otkriju znaci. Ništa se ne radi na suprotstavljanju pojavi, a to propuštanje da se nešto uradi je faktička zaštita za pojavu koja polako produbljuje štete.

Zloupotreba kojoj se povlađuje dobija legitimitet. Pretvara se u obrazac normalnog ponašanja.

Zlatno pravilo zaštite od zloupotreba se davno zna, ono je jednostavno: Ne odlagati reakciju kada se problem prvi put primeti.