JAVNA KOMUNALNA PREDUZEĆA - ANALIZE I STAVOVI
UPRAVLJANJE PRIHODIMA U JAVNIM KOMUNALNIM PREDUZEĆIMA
Sistemom i akcijom do uspeha
U javnosti se problemi prihoda u javnim komunalnim preduzećima gotovo po pravilu svode na pitanje cena. To je i ono što menadžment ovih preduzeća najčešće naglašava. Kada prihodi nisu dovoljni, zaključak je jednostavan — cene su niske i treba ih povećati.
Problem
Takav pristup pojednostavljuje problem, ali ga ne objašnjava. I daleko je od ispravnog. Prihodi jesu izvor potencijalnih priliva finansijskih sredstava, ali između prihoda i novca postoji razlika koja u praksi postaje presudna. Jedno je stvoriti prihod, a drugo ga pretvoriti u raspoloživa sredstva.
Problemi prihoda zato ne nastaju samo u nivou cena. Oni se javljaju u osnovama njihovog nastanka, u načinu na koji se određuju troškovi koje treba pokriti, u formiranju cena, u uslovima prodaje i, posebno, u trajanju i naplativosti potraživanja. Njihove posledice su višestrane — da li su cene održive, da li prihodi pokrivaju rashode i da li sistem može da funkcioniše bez stalnog pritiska na likvidnost.
Šta prihodi govore?
Prihodi sami po sebi ne govore mnogo. Oni predstavljaju evidenciju o tome koliko je usluga isporučeno i kome je ona zaračunata, ali ne i da li je zaista naplaćena.
Njihovo pravo značenje pojavljuje se tek u odnosu sa drugim veličinama. Koliko je resursa utrošeno da bi se ostvarili? Koje potrebe treba da pokriju? Kakav je njihov trend? Koliko su stabilni i pouzdani?
Tek kada se postave u takav odnos, prihodi prestaju da budu samo broj i postaju pokazatelj stvarnog stanja.
Šta je prihod, a šta nije?
Prihod nastaje u trenutku kada se roba ili usluga isporuči i fakturiše kupcu. Time se evidentira da je vrednost stvorena i preneta kupcu.
Međutim, ono što preduzeće u tom trenutku dobija nije novac, već potraživanje. Umesto robe ili usluge, u bilansu se pojavljuje pravo da se naplati odgovarajući iznos.
Potraživanje, međutim, nije novac. Ono predstavlja očekivanje da će prihod biti naplaćen, ali ne garantuje da će se to zaista i desiti.
Iako je logično da sledeći korak bude naplata, taj korak je neizvestan. Može se realizovati u roku, može kasniti, može biti delimičan ili potpuno izostati. Upravo u toj razlici između priznatog prihoda i njegove naplate nalazi se suština problema upravljanja prihodima.
Razlozi za nenaplaćivanje potraživanja
Nenaplata ne nastaje slučajno, već u odnosu između mogućnosti kupca da plati i sposobnosti preduzeća da naplati.
Na strani kupca, problem se najčešće javlja kroz nedovoljnu likvidnost, prezaduženost ili blokade računa. Kod dela korisnika prisutna je i niska platežna disciplina, gde obaveze prema komunalnim preduzećima nemaju prioritet. U određenim segmentima, posebno kod stanovništva, prisutni su i socijalni i politički faktori, kao i tolerancija na neplaćanje koja se vremenom pretvara u pravilo ponašanja.
Na strani preduzeća, problemi se javljaju u načinu organizovanja naplate. Reakcija na kašnjenje često nije pravovremena, pristup kupcima nije diferenciran, a instrumenti naplate ne koriste se u punoj meri. Naplata nema kontinuitet, a mere se ne primenjuju ujednačeno, što dodatno slabi njenu efikasnost.
Kako se problemi naplate ispoljavaju
Problemi naplate ne ostaju skriveni — oni se jasno vide stanju potraživanja.
Najpre se javljaju kroz kašnjenje u plaćanju. Računi se ne izmiruju u ugovorenim rokovima, već se plaćanje pomera i postaje uobičajeno ponašanje, bez jasne granice.
Zatim se pojavljuju delimična plaćanja. Korisnici izmiruju samo deo obaveze, dok ostatak ostaje otvoren i prenosi se u naredne periode.
Kod dela korisnika dolazi do potpunog izostanka plaćanja, iako se usluga i dalje koristi, čime se prekida veza između korišćenja usluge i njene naplate.
Vremenom dolazi do akumulacije starih dugova. Potraživanja se gomilaju, njihova starost raste, a verovatnoća naplate opada.
Ovi procesi zajedno dovode do rasta ukupnog salda potraživanja i trajno niske ili nestabilne stope naplate. Da bi se stanje formalno uredilo, pribegava se reprogramima, čime se dug raspoređuje kroz vreme, ali se njegova naplata realno odlaže.
U takvom okruženju povećava se udeo starih potraživanja, naplata postaje diskontinuirana, a broj dužnika raste bez odgovarajuće realizacije.
Posledice
Kada se ovakvi problemi ne rešavaju, posledice su direktne i kumulativne.
Deo potraživanja se otpisuje, deo se umanjuje kroz ispravke vrednosti, a gubici po osnovu nenaplativosti postaju sastavni deo poslovanja.
Likvidnost se pogoršava, a nedostatak sredstava nadoknađuje se odlaganjem obaveza ili spoljnim finansiranjem. Investicije i održavanje se odlažu ili svode na minimum, što dugoročno utiče na kvalitet sistema.
Problem se ne završava u jednom periodu — on se prenosi i produbljuje.
Gde je ključ uspeha u upravljanju prihodima?
Pogrešno je svoditi problem prihoda na cenu. Takav pristup znači prebacivanje odgovornosti na spoljne faktore i udaljavanje od stvarnog mesta problema.
Cena određuje koliko može biti fakturisano. Naplata određuje koliko od toga postaje raspoloživo.
Ključ uspeha je u upravljanju prihodima kao sistemu — u organizaciji, analizama, praćenju i pravovremenom reagovanju. Kada se takav sistem uspostavi i dosledno primenjuje, razlika između fakturisanog i naplaćenog počinje da se smanjuje.
Zaključak
Prihodi su kompleksna kategorija, a cena je samo jedan njen deo.
Problem ne nastaje zbog jednog pogrešnog parametra, već zbog načina na koji su povezani planiranje, naplata i donošenje odluka.
Uspešno upravljanje prihodima nije pojedinačna mera, već rezultat organizovanog, sistematičnog i kontinuiranog rada.
Zablude koje održavaju problem
- Jedna od najčešćih zabluda jeste da povećanje cena rešava problem. Bez efikasne naplate, ono samo povećava iznos potraživanja.
- Druga zabluda je da visoki prihodi znače finansijsku snagu. Prihodi su priznanje, ali finansijska snaga dolazi tek kroz naplatu.
- Često se smatra i da problem dolazi spolja. Iako okruženje utiče, ključni deo problema nalazi se u načinu upravljanja.
- Na kraju, prisutno je i uverenje da prihodi automatski obezbeđuju pokriće rashoda. U praksi, to zavisi od njihove realizacije.
Završna napomena
Za prihode se treba izboriti u datim okolnostima. Dva slična preduzeća, sa različitim pristupom upravljanju, mogu ostvariti bitno različite rezultate.
Zato centar pažnje mora biti sistem upravljanja prihodima — način na koji je postavljen i disciplina u njegovoj primeni.
JKP troše više nego što obnavljaju
Investicije ispod amortizacije: skriveni problem JKP
U javnosti se stanje u javnim komunalnim preduzećima najčešće ocenjuje kroz visinu cena usluga, nivo prihoda ili kroz ostvareni finansijski rezultat. Međutim, nijedan od ovih pokazatelja ne daje odgovor na ključno pitanje: da li se sistem troši više nego što se obnavlja? Kad kažemo „sistem" mislimo prvenstveno na infrastrukturu.
Do odgovora na ovo pitanje dolazi se kroz specifični indikator: odnos Investicija i amortizacije
Svako komunalno preduzeće svake godine troši svoju infrastrukturu kroz upotrebu i to iskazuje kroz obačunatu amortizaciju. Time se iskazuje veličina iskorišćene vrednosti, ali i umanjene vrednosti infrasture. Infrastruktura je kapacitet koji treba čuvati, a način da se očuva je kontinuirano investiranje u nju.
Da bi smo znali gde smo, odnosno da li obnavljamo svoju infrastrukturu ili je umanjujemo treba naći indikator koji nam to pokazuje. Taj indikator je odnos investicija i amortizacije na godišnjem nivou. Ukoliko su investicije manje od amortizacije:
- sistem se ne obnavlja u nivou potrošnje
- imovina se smanjuje
- kapacitet infrastrukture opada
- nastaju česti i skupi hitni zahvati
- pada kvaliteta usluga.
U ovom slučaju ugrožava se reprodukcija sistema, nema unapređenja i sigurno slabi kvalitet usluga.
Koliko obnavljamo svoju infrastrukturu?
Podaci govore da investiranje u JKP u svoju materijalnu osnovu idu 50-80% vrednosti amortizacije. Posledice su da:
- U 20-50% slučajeva infrastruktura nema obnavljanja
- Do 50% sredstava mesto na obnovu idu drugde namene
- Imamo pojavu tzv. Dezinvestiranja
- Imamo pojavu pretakanja dugoročne u kratkoročnu imovinu
Kako to izgleda u praksi?
Ako preduzeće godišnje „troši“ infrastrukturu u vrednosti od 100 miliona dinara, a investira 60 miliona svake godine 40 miliona ispada od svoje prave nameni, i stalna imovina se pretače u obrtnu. Za 5 godina za oko 200 miliona dinara infrastrukture ostaje uskraćena.
Ovo je proces koji teče nevidljivo, a svojim odvijanjem ne dovodi do trenutnog kolapsa već do sporog i sigurnog urušavanja sistema.
Zašto se problem ne vidi
Zato što se ne meri. A ko ne meri, taj i ne mari. Upravljanje u JKP je fokusirano na:
- naplatu potraživanja
- likvidnost
- tekuće troškove
dok se pitanje kapitalnih troškova za obnovu sistema gotovo ne prati. Što ne pratite to ne vidite i na to ne reagujete.
Šta je pravo pitanje za direktore
- Ne koliki su prihodi već koliko sistema obnavljate svake godine
- Kako da držite na oku odnos investicija i amortizacije i upravljate sistemom.
Zaključak
Javna komunalna preduzeća u Srbiji ne ulaze u krizu naglo. Ona u krizu uklizavaju postepeno — kroz nedovoljna ulaganja.